Umetničko rastrojstvo

Umetnost i psihoanaliza

 

Mi imamo umetnost kako ne bismo umrli od istine. –Fridrih Niče

Koristeći se svojim psihološkim znanjima i smislom za psihološke probleme, umetnik je veoma često i nenamerno bio preteča psihologije kao nauke i njenih najznačajnijih otkrića. Praveći sponu između aktuelnih društvenih okolnosti i svoje unutrašnje vizije i stanja, čovek teži da izgradi most koji će ga približiti svetu u kome se našao. Međutim, zašto umetnikom nazivamo samo onog koji svoja dela stavlja pred oči javnosti?

U tom pogledu, razlika između umetnika i sanjara, bila bi ta da sanjari kontempliraju na temu stvaralaštva, dok je umetnik onaj koji ostvaruje svoje snove. Ovim pitanjem bave se i druge grane psihologije, pored psihologije umetnosti, što ističe sam značaj i neraskidivu vezu koja postoji između njih.

Uzimajući u obzir taj odnos, Frojd je jednom prilikom napisao da su umetnici “dragoceni saveznici” čija dela i svedočanstva oslikavaju predmet do kojih nauka još uvek ne može da dopre. Psihologija je oduvek bila usko vezana za stvaralaštvo, jer je umetničko stvaralaštvo psihološka činjenica par edžcellence, kako je istakao još i Karl Gustav Jung.

 

Kreativnost je dopuštanje samome sebi da pravite greške. Umetnost je znanje koje od njih sačuvati – Skot Adams

Jasno je da je jedan od glavnih činilaca umetnosti – kreativnost, koja je nepobitno važan vid ljudske aktivnosti i jedan od najcenjenijih i najpoželjnijih osobina ličnosti. Različiti autori su isticali drugačije karakteristike kreativnosti, i dok postoje pojedinene nesuglasice, ipak je ustanovljeno da su osnovna svojstva kreativnosti osetljivost za problem, nekonformizam, originalost, nezavisnost, maštovitost, sklonost filozofiranju, radoznalost itd.

Od pradavnih vremena čovek kroz evoluciju, upoznajući se sa svojom sredinom, teži da pored toga što svet prilagođava sebi, ostavi mu i nešto zauzvrat. Radi prevazilaženja svakodnevnih mukotrpnih okolnosti, pračovek se staralaštvom koristio isključivo kao sredstvom preživljavanja (oruđe, oružje, odeća, podizanje primitivnih građevina… ), ali je pored toga postojala i težnja da se stvaralac i plod njegovog rada sjedine u nekom višem pogledu, zadovoljavanjem viših psiholoških i socioloških motiva, kao što su motivi za napredovanjem, saznanjem i estetikom.

Umetnost ili oponašanje prirode?

Za čoveka, kao bića koje stvara, postojalo je interesovanje još od antičkih vremena. Mimikrija, kao sposobnost oponašanja prirode, bila je jedno od prvih objašnjenja ljudskog stvaralaštva. Kroz istoriju su davana različita objašnjenja, koja su, iako naizgled različita, vodila istom zaključku. Biler je rekao da umetnost proističe iz teškog fizičkog rada sa zadatkom da emocionalno ublaži radni napor ili njegovu monotoniju. Potreba za suočavanjem sa neprijatnim emocijama koja je ovde prisutna, kao i uostalom i u drugim teorijama ove vrste, ostala je trajno svojstvo umetnosti, pa je ona, nakon osamostaljivanja morala sama ,,u sebi da traži i stvara-mučna osećanja” .

Psihoanaliza smatra da je umetnost u bliskom odnosu s čovekovim nesvesnim i da je svest ovde sredstvo tumačenja, po stvaranju umetničkog dela. Frojd je na umetnika gledao kao na neurotičara koji se putem kreativnih impulsa bori sa sopstvenim psihičkim pritiscima i konfliktima. On je verovao da umetnici kroz stvaranje umetničkog dela istovremeno sprečavaju sa jedne strane svoj psihički slom, a sa druge im ono doprinosi izlečenju.

Umetnost crpe ideje iz teških životnih prilika i žalosti uopšte

Melani Klajn, jedna od prvih psihoanalitičara, predstavila je ideju da žalost može biti izvor kreativnosti. Ovu ideju preuzima Dr Knafo, razrađuje je dalje, povezujući je sa kapacitetom za simbolizaciju. Žalost ovde predstavlja pozitivan proces koji ne ostavlja osobi osećaj praznine. Kontradiktorno tome, po Abrahamu Molu, čovek koji pomoću umetnosti hoće da izrazi sreću, najčešće stvara kič. Umetnost kao ljudsko delovanje proizilazi iz svesnosti i nesvesnosti stvaraoca. Umetnost uključuje niz iskustava i događaja umetnika i kroz ono što on prolazi u svom životu. Oto Rank, veruje da je stvaranje umetničkog dela neka vrsta formule besmrtnosti i pokušaj da se prevaziđe „konačnost“.

 

Umetnost nam omogućava da pronađemo i izgubimo sebe u isto vreme -Tomas Merton

Prema savremenim shvatanjima u osnovi umetnosti ne nalazi se neuroza kao što psihoanaliza ističe, niti je za nastanak umetničkog dela neophodan unutrašnji konflikt kako se ranije mislilo. Pri analizi umetničkog stvaranja, akcenat je sa umetnika prebačen na samo delo, jer se ličnost umetnika tokom procesa stvaranja utiskuje u samu kreaciju. I sam Leonardo da Vinči je govorio da čovek uvek slika sebe, a velika umetnica Frida Kalo isticala je da često slika autoportrete, baš iz razloga što veruje da sebe najbolje poznaje.

Često se sreću težnje psihologa da kroz stvaralaštvo umetnika objasne njihovo mentalno stanje. Umetnički izrazi koriste se u dijagnostičke svrhe zbog postojanja mogućnosti da se neka vrsta psihopatologije koju umetnici izražavaju kroz svoje delo, manifestuje.

Prema pregledu biografskih podataka umetnika, zapaženo je da je sam proces stvaranja često praćen rizičnim ponašanjem i stanjima kao što su depresija, alkoholizam i suicid. Takođe je česta i manična depresija, gde pojedini istraživači tvrde da je hipomanija, stanje suprotno depresiji, važna za kreativni proces zbog omogućavanja brzine i šireg opsega imaginacije, kao i pružanja energije da se nastavi sa radom, dok depresija, sa druge strane, pruža realističniju procenu postignuća.

Umetnost kao rušiteljica barijera

U novije vreme primetna je stigmatizacija umetnika kao čoveka koji svojim stvaranjem probija barijere društva i okvire realnosti, te i težnja mase da prividno oponaša život umetnika nalazeći u njemu opravdanje za sopstveno rizično ponašanje, kao i za mnoge druge aspekte života. Ova kvazi-identifikacija sa umetničkim stilom življenja najprimetnija je kod adolescenata.

Da li je nezdrav način života čoveka koji stvara neophodan kako bi stvorio velika dela? Najnovija knjiga Harukija Murakamija “O čemu govorim kada govorim o trčanju”, predstavlja nam pisca koji nasuprot svojim kolegama, Balzaku za koga stoji mit da je pio 50 šoljica kafe na dan i Hemingveja koji bio strastveni pušač uživao u alkoholu, svaki dan trči. Murakami kaže: “Umetnički čin u osnovi svoje strukture objedinjuje elemente nezdravog i antisocijalnog. Ako se već nadamo da ćemo se dugo baviti ovim poslom pisca, mislim da moramo izgraditi prirodni imuni sistem koji će moći da se odupre ovom opasnom otrovu u nama. Na taj način ćemo uspeti da se uspešno i adekvatno suprotstavimo još jačem otrovu. Da to preinačim, moći ćemo da stvorimo još moćniju priču.”

Na kraju se može reći da je umetnost ono što nam ulepšava život, pa se to može  i uzeti za njen primarni cilj, ali ona i reguliše, kritički dopunjuje, menja i proširuje mogućnosti čoveka. Pored toga, ona je ono što čoveku otvara oči, a po Hauzeru i ono što ga sprečava da svoje oči nakon toga ponovo otvori. Umetnik kao takav, i danas, kao i u prošlosti, čini velike usluge psihologiji i potpomaže njen napredak, što naravno nije jednostran odnos.