Globalizacija kulture: ZA ili PROTIV?

Globalizacija je kompleksan proces ekonomskog, političkog, vojnog, tehnološkog, kulturnog i ekološkog povezivanja i umrežavanja čovečanstva u takozvano svetsko društvo. Svoj polet doživljava u 20. veku zahvaljujući razvoju multinacionalnog kapitalizma, sofisticirane tehnologije, informatičke revolucije, masovnih medija, učestalim migracijama svetskog stanovništva, doprinoseći razvijanju novih formi povezivanja ljudi i zemalja širom sveta. Većina stanovništva globalizaciju percipira prevashodno kao ekonomski proces, zanemarujuću značajan uticaj koji ona ostvaruje u oblasti kulture.

Kulturna globalizacija podrazumeva ostvarenje multietničkog i multikulturnog društva, zasnovanog na normativnom i vrednosnom prihvatanju različitih modela kulture, od kojih nijedan neće biti dominantan i gde će svi biti upućeni na suživot ili međusobnu saradnju i prožimanje (interkulturalizam). Globalna kultura je ona kultura u kojoj se razlike uvažavaju, ali se ne stavljaju u prvi plan. Evo jednog slikovitog opisa: to je „kultura u kojoj se zna, ali se stavlja u zagrade, da je pica specijalitet italijanske kuhinje, a da je koka-kola američki napitak. U globalnoj kulturi prestaje da bude važno to što je gulaš tradicionalno mađarsko jelo, budući da je dostupno svakome na planeti. Nebitno je što „suši“ dolazi sa japanskog stola, kada se može servirati na svim kontitentima, što su ratluk i baklava „čisto“ turski specijaliteti, jogurt bugarski mlečni napitak, a „uzo“ grčko nacionalno piće. Nacionalno poreklo navedenih jela, poslastica i pića nije sporno i ne dovodi se u pitanje. Ali ono prestaje biti bitno u globalnom kontekstu jer je sve poređano kao na „švedskom stolu“ sa koga se svako može poslužiti onim što želi – bez obzira na njegovu rasnu, nacionalnu, rodnu, konfesionalnu ili ma koju drugu pripadnost.

 

Odnos na relaciji globalizacija – kultura nije jednostavno proceniti i gotovo da ne postoji konačan odgovor na pitanje vodi li ona ka integraciji (povezivanju) ili dezintegraciji (narušavanju) pojedinačnih kultura. Naučni i teorijski pristupi su raznoliki i kreću se od odobravanja i odbrane globalizacije (naglašavajući da ona širi svest o različitostima i kulturnim posebnostima, podstiče međukulturne kontakte i komunikaciju), pa sve do otvorenog otpora i bespoštednih kritika ovog procesa (zasnovanih na stavu da se globalizacijom favorizuju velike i moćne države na račun nerazvijenih, malih i siromašnih zemalja). I zaista, obe strane imaju postojane argumente za svoje tvrdnje, te se u analiziranju ovog fenomena ne smemo striktno držati krajnosti koje ove dve struje (globofili i globofobi ) zagovaraju – istina je negde na sredini. Moramo biti svesni pogodnosti, ali i opasnosti koje globalizacija sa sobom nosi. Globofili naglašavaju da globalizacija otvara brojne mogućnosti za iskazivanje partikularnog, što potkrepljuju činjenicom da same Sjedinjene Američke Države, kao „mikrokosmos današnjeg čovečanstva“ odakle se globalni trendovi šire, predstavljaju suštu suprotnost kulturnoj monolitnosti jer se sastoje od mnoštva različitih etničkih i kulturnih grupa. Ukratko, pristalice globalizacije veruju da umrežavanje čitavog sveta vodi ka izlečenju bolesti zvane nacionalizam i etnocentrizam, unapređenju dijaloga sa drugim kulturama uz međusobno uvažavanje razlika.

Sa druge strane, globofobi smatraju da je globalizacija samo sinonim za neoimperijalizam, odnosno amerikanizaciju čitavog sveta, jer ne priznaje autohtonost lokalnih kultura, sputava nacionalne interese i utiče na gubitak raznolikosti. Za Žana Bodrijara, globalizacija predstavlja proces homogenizacije (ujednačavanja) koji vodi rušenju autentičnosti i heterogenosti (raznovrsnosti). Ovakve tvrdnje nisu neosnovane, imajući u vidu ujednačavanje životnih stilova i kulturnih potreba posredstvom masovne, popularne kulture čiji su proizvodi prisutni u gotovo svim društvima na planeti, bez obzira na njihove nacionalne kulturne raznolikosti (knjige i filmovi o Hariju Poteru, muzika „Rolingstonsa“, Facebook, McDonald`s, Coca-cola i dr. postali su deo svakodnevnog života ljudi širom planete ostvarujući ogromnu zaradu). Naomi Klajn je pisala da tržištem vođena globalizacija ne želi različitost, nego upravo suprotno. Njeni su neprijatelji nacionalni običaji i navike, lokalne marke i različiti regionalni ukusi. „Protivljenje golobalizaciji može biti uslovljeno i osećanjem da globalna „običajnost“ i „hibridna“ kultura potiskuju ili diskredituju tradicionalna verovanja“. Činjenica je da se sa prodorom neoliberalizma i konzumerizma širi svojevrsna standardizacija i ekonomizacija kojima se kultura pretvara u robu. Posledica toga je da se širom sveta modeluje jednostrani obrazac razvoja i zanemaruju varijateti mnogobrojnih kultura. Na udaru talasa globalizacije nalaze se, pre svega, „mali“ narodi koji globalizaciju vide kao prodor „kulturnog imperijalizma“, koji ugrožavaju osobenosti njihove kulture i uspostavljaju vladavinu najbogatijih i najmoćnijih aktera koji su inicijatori ovog procesa. Antiglobalisti smatraju da globalizacija urušava nacionalne kulture, tradicije, običaje i mitove koji skupa čine kulturni identitet jednog naroda.

Stav o globalizaciji u jednom društvu u velikoj meri zavisi od političke i ekonomske klime i razvojnih strategija. Nacionalna kultura se zapaljivom političkom retorikom može zloupotrebljavati u korist očuvanja vlasti, aludirajući na nacionalna osećanja, kult predaka, slavnu istoriju i bogatu kulturu. Na taj način stvara se osnova za uspostavljanje netrpeljivog i neprijateljskog odnosa prema drugima i drugačijem. Uzmimo za primer Severnu Koreju, zatvorenu, diktatorsku državu koja unapred odbacuje svaku novinu koja dolazi sa Zapada, u njoj prevladava negativan diskurs o svemu što je van njenih teritorijalnih, političkih i kulturnih granica. Globalizacija nije protivnik nacionalne kulture, zatvorenost i gard prema istoj nije način da se odbrani osobenost jednog naroda. Problem nastaje kada se neselektivno, nekritički usvaja sve što se plasira kao novo, moderno, popularno, čije god ono bilo i odakle god ono došlo.

„Živimo u svetu u kojem se transformiše skoro svaki aspekt onoga što činimo. Bilo to dobro ili loše, upadamo u jedan globalni poredak koji niko u potpunosti ne razume, ali čije posledice osećamo svi“. Kultura svakodnevnog života postaje sve više kultura sveta, u kojoj je važno kulturno povezivanje i saradnja sa drugima uz očuvanje sopstvenog identiteta i specifičnosti. Pri svemu tome suštinsko pitanje je kako biti „isti, poseban, slobodan, biti samo svoj“.