Zdravo svima,
Mogu vam reći da sam bila veoma iznenađena kada sam saznala da ću dobiti učenike iz Tunisa – brata i sestru, blizance, koji imaju trinaest godina i znaju samo nekoliko reči iz srpskog jezika. Malo sam se pribojavala kako će se uklopiti, s obzirom na to da se u njihovoj zemlji koristi arapsko pismo. Pitala sam se da li će im biti teška ćirilica, da li će se uplašiti gramatike i ono najvažnije da li će biti dovoljno motivisani za učenje teškog srpskog jezika.
Kada smo se prvi put upoznali preko skajpa videla sam da se radi o izuzetno dobroj i znatiželjnoj deci. Oni su znali samo nekoliko reči iz srpskog jezika, kao što su na primer: sunce, čaša, voda, sladoled. Za vreme prvog časa stalno su zapitkivali kako se „ovo“ kaže na srpskom, a kako se „ono“ kaže na srpskom. Trudili su se i da sami pogode značenje nekih reči. Pošto su početnici, jako je bilo važno da savladaju srpsku ćirilicu. Nije bilo lako u početku, ali uz mnogo truda i rada, a najviše volje, uspeli su u tome. Svojim primerom su pokazali da ako smo dovoljno motivisani za učenje jezika, ništa nije nemoguće, kao što kaže i čuvena poslovica: „Sve se može kad se hoće“.
Mogu se pohvaliti da su učenici iz Tunisa upeli da savladaju ćirilicu, kao i osnove iz gramatike, a naučili su i da razgovaraju na srpksom. Nikada se nisu požalili da im učenje srpskog jezika teško pada, štaviše, s radošću su očekivali svaki čas. Preporučila bih svim roditeljima iz srpske dijaspore da svoju decu upišu na jedan ovakav kurs srpskog jezika preko skajpa zato što deca obično nemaju nikakve predrasude o učenju bilo kog jezika, a i nije ih teško ubediti da je moguće naučiti težak srpski jezik.
Srdačan pozdrav,
Sandra Jovanović
