U toku držanja časova preko Skajpa, razgovarajući sa majkom svojih učenica, saznala sam kako funkcionišu Norveške škole.
U Norveškoj deca do sedmog razreda u školi uglavnom čitaju ono što je u skladu sa njihovim interesovanjima. Deca sama biraju koje će knjige i stripove čitati; u školi se igraju, nema testova ni ocenjivanja. Tek u sedmom razredu počinje bodovanje, ali ono nije toliko striktno kao u Srbiji – deca dobijaju poene, a ne ocene.
Deca vole da budu u školi jer tamo ima igrača
Deca vole da budu u školi jer tamo ima igračaka, postoji i neka vrsta produženog boravka u školi i deca to rado prihvataju. Takođe, deca često završe domaći u školi kako kasnije ne bi morala time da se opterećuju.
Škola za njih nije obaveza
Škola za njih nije obaveza. Cilj norveškog školstva jeste da deca nauče kako da razmišljaju, a ne da nauče što veći broj nepotrebnih činjenica radi visokih ocena.
Na jednom času sam sa svojim učenicama radila kako se na srpskom izražavaju emocije i jedan zadatak je glasio: „Danas smo bili _____ jer smo gubili časove”. Trebalo je da devojčice same navedu neku emociju. One su rekle: „tužni”, što je meni bilo vrlo zanimljivo i neuobičajeno jer je dobro poznato da deca u Srbiji školu vide kao stres i obavezu, a gubljenje časova kao srećnu okolnost.
Akademska srpska asocijacije, jedina akreditovana škole za učenje srpskog jezika. Prijavite se i učite sa nama.
