Jefimija, srpska despotica
Život nam nikada ne daje više nego što možemo podneti, a nekada je baš bol najbolji put do spoznaje. Ime monahinje Jefimije jeste simbol boli, ali i simbol ljubavi. Kao despotica Jelena i monahinja Jefimija spojila je prolaznost i večnost, veru u život i prkos smrti. Bila je svedok darovitosti sudbine i svedok njene svireposti. Bila je despotica, prva žena pisac stare srpske književnosti i majka. Od samog rođenja imala je sve preduslove za uspešan i srećan život onoga doba, ali njena sudbina učiniće da ostane upamćena kao jedna od najtragičnijih ličnosti srpske duhovne i književne istorije.
Jefimija srpska despotica, rođena je kao Jelena
Rođena je oko 1350. godine kao Jelena, kći uglednog vlastelina, kesara Vojihne. Udala se za serskog despota Uglješu Mrnjavčevića sa kojim je ubrzo dobila sina. Život je despotici Jeleni lako mogao biti velelepan, bogat, ispunjen srećom i smislom. Ali sreća i blagostanje mlade despotice bejahu kratkoga veka. U izuzetno kratkom vremenskom periodu život joj je sručio na leđa sve breme nimalo milosrdne sudbine.
Sa svega 22 godine suočila se sa najtežim životnim nedaćama koje se mogu dogoditi jednom čoveku. Izgubila je sve što je imala, sve što je ispunjavalo i činilo život smislenim. Izgubila je porodicu, imanje, prihode i državu. Najpre joj umire otac, potom i sin, a na kraju gubi i supruga Uglješu u bici kod Černomena 1371. godine. Ali ono što je zasigurno ostavilo najveći trag i obeležilo njen celokupni potonji životni put jeste upravo tragični gubitak četvorogišnjeg sina.
Jefimija, srpska despotica i put duhovnosti
Ono što bi mnoge odvelo u očaj i duhovnu pustoš, Jelenu je odvelo na put duhovnosti. Izabrala je put ljubavi onda kada je izgubila sve što je volela u životu. Izabrala je put vere onda kada bi običan čovek izgubio svu duhovnu snagu i poklekao pred izazovima razočarenja. Izabrala je svetlost onda kada bi se mnogi izgubili u bezizlaznoj tami bespuća. Prkoseći smrti, izabrala je život, i potpuno mitski, poput feniksa, stvorila je večnu besmrtnost sebi i svojim najmilijima. To je ono po čemu se razlikuje telesno i duhovno u čoveku i upravo to je ono što razlikuje Jelenu od Jefimije.
Prešla je put od mlade despotice do udovice, prognanika, sirote monahinje… Nakon nedaća okrutne sudbine, a po običajima srednjega veka, zamonašila se uzevši monaško ime Jefimija i otišla u državu kneza Lazara, gde je pronašla utočište. Živeći na dvoru kneza Lazara postaće svedok mnogih stradanja svoga naroda, uključujući i Kosovsku bitku 1389. godine, kada nakon svega, gubi i svog tadašnjeg zaštitnika, kneza Lazara.
Jelena je podrška kraljici Milici
U to zlo doba ostaje na dvoru u Kruševcu odlučivši da sada bude podrška i potpora carici Milici, koja će se nakon smrti Lazareve, takođe, zamonašiti i primiti monaško ime Jevgenija. Jelena je dobro poznavala grčki, celog života se kretala u društvu učenih crkvenih ljudi, bila je višestruko talentovana i nadarena. Carica Milica je veoma držala do njenog mišljenja, naročito kada je reč o vođenju politike i upravljanju državom, a Jelena je nesumnjivo imala presudan uticaj i u vaspitavanju Miličine dece – Stefana Lazarevića i Jelene Balšić, koji su veoma rano pokazali umetničke talente i sklonost ka književnom radu i obrazovanju. Svu svoju neostvarenu majčinsku ljubav Jefimija je sada prenela na Miličinu decu, mlađanog kneza, a potom i despota Stefana, koji će je u više navrata kasnije nazvati despoticom, gospođom i majkom.
Dve monahinje ubrzo stupaju u odbranu mladoga Stefana, još uvek nezrelog i nedovoljno spremnog za upravljanje državom. Ističe se njihova diplomatska misija, kada Jelena i Milica zajedno odlaze u Ser tadašnjem sultanu Bajazitu, kako bi opravdale i od kleveta odbranile mladoga Stefana, koji je tada bio zatočen na dvoru sultana Bajazita i optužen za neverstvo i planiranu izdaju. Osim toga, monahinje će ovaj susret iskoristiti i kako bi izmolile da se mošti Svete Petke prenesu u Srbiju.
Jefimija i njena mudrost
Jefimijina mudrost i rečitost blistavo je dokazivana u svemu što je radila ili naumila. O njenoj mudrosti govorili su mnogi, a Konstanin Filosof je hvali i opisuje rečima: „Va mnogih glagolanih i vešteh mudrejštija sušti.“ Vredno je spomenuti spremnost i snagu ove ponizne žene koja je bila voljna da, sada kao uboga i sirota mohaninja, hoda gradom u kome je nekada bila despotica i gospodarica i da u onoj istoj nekada svojoj palati, moli za milost sultana Bajazita, koji joj je uništio zemaljski život.
Prva srpska pesnikinja
O obrazovanju i nadarenosti Jefimijinoj dovoljno govore i tekstovi koje je sastavila, a koji se danas smatraju i delima primenjene umetnosti. Ovim svojim delima Jefimija je obezbedila besmrtnost svima onima koje je beskrajno volela i kojima je posvetila svoje tekstove, a time, pored ostalog, i srpski narod obavezala na večni naklon i poštovanje. Iza sebe ostavila je tri zapisa koja danas čitamo kao poeziju, te Jefimiju možemo smatrati i prvom pesnikinjom u Srba, i prvom ženom – piscem. Njena dela spadaju među najznačajnije stranice srpske srednjovekovne književnosti. To su, zapravo, Prinošenija koje je Jefimija izradila za manastire Hilandar i Ravanicu.
Svi njeni tekstovi sastavljeni su na materijalu koji nije papir: ugravirani u pozlaćene pločice ili izvezeni na platnu, te se s punim pravom smatraju i delima primenjene umetnosti. Prvi od tekstova, Tuga za mladencem, posvetila je svom tragično preminulom sinčiću, Uglješi. Tekst je ugraviran u dvostrukoj ikonici, u dve pozlaćene srebrne pločice ukrašene biserima i dragim kamenjem, koje je Jefimija priložila Hilandaru. Na jednoj ikonici prikazana je Bogorodica sa malim Hristom predstavljajući simbol ljubavi i majčinstva. Sam tekst je zapravo molitva i sastoji se iz dve duže, izuzetno emotivno obojene rečenice. Jefimijina molitva nije konvencionalna i apstraktna.
Lični ton Jefimijin
U kanon molitve koji je prema vizantijskoj tradiciji gotovo uvek u opštim mestima, Jefimija unosi dirljivi lični ton i konvencionalnu formu molitve prenosi na plan ličnog i konkretnog. Ona je neutešna majka, priznaje da je „prirodom maternjom pobeđena“ i da ne može obuzdati bol za preminulim detetom – svoju tugu za mladencem. Obraća se Bogorodici prenoseći nezaceljenu ranu koju je njenom celom biću nanela smrt – ona smrt koju je ugledala na svojim roditeljima i na svome sinu, na onima koji su je rodili i na onome koga je rodila.
Drugi njen zapis, Moljenje Isusu Hristu, takođe, odlikuje lični molitveni ton. Reč je o zapisu na zavesi za carske dveri, namenjenom i ovoga puta Sabornoj crkvi u Hilandaru. Zapis je izvezen zlatnom i srebrnom žicom i svilenim koncem plave, smeđe i crne boje. Smatra se jednim od najlepših vezova u srpskoj umetničkoj tradiciji. U vezu su izrađeni likovi Isusa Hrista, Jovana Zlatoustog i Vasilija Velikog. Pri dnu zapisa izvezla je tekst svoje molitve, za koju se nadahnula rečima vizantijskih pisaca Simeona Novog Bogoslova i Simeona Matafrasta iz molitava pred pričešće.
Pred bitku kod Angore
I, konačno, u vreme neposredno pred bitku kod Angore, kada su Stefan i Vuk Branković kao Bajazitovi vazali otišli preko mora u borbu, Jefimija je sastavila Pohvalu knezu Lazaru, svome zaštitniku i „novom mučeniku“. Ovo delo, više od ostalih, učiniće Jefimiju prvom pesnikinjom, budući da je u celini izvorno pesnički tekst izvezen zlatnom žicom na crvenom atlasu, sa namerom da bude pokrov za kovčeg sa moštima kneza Lazara. Jefimija je pokrov namenila Lazarevoj zadužbini, manastiru Ravanica. Spoj lične i opšte tragedije, u savršenom skladu uzdržanog izraza, uzdiže ovo Jefimijino delo u red najlepših tekstova srpske književnosti uopšte.
Jefimija se zahvaljuje mrtvom knezu što je kao strankinju primio i „ishranjivao izobilno“, a potom ga i moli da „utiša ljutu buru njene duše i tela“ suočenim sa tragedijom i uvek iznova strahujući za sebe i bližnje, za ceo jedan narod. Ovaj njen tekst izlazi iz reda pohvala – on je ispovest nesrećne i skrhane žene, ali i roduljubiva pesma.
Jefimija je umrla 1405. godine i sahranjena je u manastiru Ljubostinja, gde i danas počivaju njene mošti. Svojim životom i radom učinila je da svi srpski naraštaji pokleknu pred njenim imenom. Njen značaj za kulturno nasleđe naše zemlje zasigurno je večan i nemerljiv, a Jefimija će sa plana ličnog preći u arhetip trpljenja i borbenosti našega naroda. Despotica, monahinja i prva pesnikinja u Srba, Jefimija će zauvek ostati simbol snage, uma duha i ljubavi.
Akademska srpska asocijacija jedina je akreditovana onlajn škola za učenje srpskog jezika. Prijavite se i učite sa nama.