Srpska azbuka

Nakon što se na prvom času upoznali i govorili uopšteno o Srbiji, naša sledeća nastavna jedinica bila je srpska azbuka. Ovakav raspored nastavnih jedinaca bio je logičan, jer da bismo naučili jedan jezik prvo se moramo upoznati sa njegovim pismom, koje čini temelj svakog jezika. Ovo je posebno zanimljivo u vezi sa srpskim jezikom, jer on ima specifično pismo, specifičan način čitanja, nesvojstven nijednom drugom jeziku.

Kako bismo što bolje razumeli srpsko pismo, počeli smo od samih korena nastanka ćirilice. Pre svega, pomenuli smo Ćirila i Metodija, njihovu moravsku misiju i stvaranje prvog pisma Slovena – glagoljice. Kao njihove naslednike, pomenuli smo i njihove učenike, Klimenta i Nauma, koji su stvorili drugo srpsko pismo koje se i danas, sa izvesnim modifikacijama, upotrebljava, a to je ćirilica. Te modifikacije i novine došle su sa pojavom Vuka Stefanovića Karadžića i njegovom reformom srpskog jezika i uvođenjem najvažnijeg pravila u srpskom jeziku – „piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano“.

U drugoj polovini časa, pošto nam je veliki problem bilo razlikovanje nekih slova azbuke, obratili smo posebno pažnju na njih. Ta slova su: Č, Ć, Đ i . Uz pomoć raznih lingvometodičkih predložaka, raznih igri reči i uz pomoć narodnih brzalica uspeli smo da savladamo ova slova i naučimo razliku u njihovom izgovoru.

Za kraj časa, kao prisećanje na Vukov široki književni opus, čitali smo odlomak „Žitija Ajduk-Veljka Petrovića“. Tako smo se upoznali sa jezikom iz vremena Vuka Karadžića, ali i sa vremenom hajdukovanja i načinom života hajduka.