Književnost prve polovine 20. veka jeste bila ,,služavka revolucije”
Vasko Popa i vreme pre njegovog stvaranja
Književnost prve polovine 20. veka jeste bila ,,služavka revolucije”, jednosmerna u tematici i postupku, jer je politička stvarnost u to vreme bila imperativ i u književnoj literaturi. Kako je period NOB-a prošao, a ideološke stege popustile, tako se i književnost od pedesetih godina 20. veka okretala drugim stvarima. Prevlast u književnim težnjama zauzimaju naslednici modernista, takozvani postmodernisti, koji doprinose većoj žanrovskoj, ali i tematskoj diferencijaciji.
Kada je reč o jeziku poezije, kako Deretić beleži, ona progovara neizbrušenim, oporim jezikom, stih joj je aritmičan, a veoma su česti i narativni postupci.
Srpska književnost i Vasko Popa
Kao nikada pre, celokupnoj književnosti, a naročito poeziji, niko nije postavljao granice, jer je usledio period književnih individua, a ne pravaca, a u novonastaloj slobodi najbolje se snašao Vasko Popa. To potvrđuje i ondašnja kritika, a među onima koji su najbolje radili na njegovoj afirmaciji posebno se izdvaja Zoran Mišić. Pišući o poeziji Vaska Pope u tekstu Poezija opsednitih vedrina, Mišić posebnu vrednost pripisuje Popinoj refleksivnoj, eruditnoj poeziji, koja jeste retki primer misaone poezije u novijoj književnosti. U predgovoru svoje Antologije, pod nazivom Jedan vek srpske poezije, Mišić je napomenuo da ona jeste zbornik najboljih pesnika (a ne najlepših pesama), a činjenica da je Vasko Popa među njima samo potvrđuje njegovu izuzetnost i autentičnost njegove poezije.
Stil Vaska Pope
Popina sloboda širi se poetikom ciklusa, jer postaje pesnik ciklusa, koji značenje pesme proširuje na značenje celine. Njegova hermetičnost ne ogleda se u iracionalizaciji misli, već u metaforičnosti i eliptičnosti izraza. Uspeo je ono što se do tada smatralo nemogućim – spojio je klasicistički ideal sklada sa živopisnim baroknim ukusom. Izuzetnost njegovog stila ogleda se u tome što je u svaki svoj ciklus uneo nešto novo, izuzetno, autentično, nešto što ranijim pesničkim umovima nikada nije bio predmet nadahnuća i inspiracije.
Ciklus pesama – Igre
Tako, napisavši ciklus pesama Igre, u zbirci Nepočin polje, uspeo je da stvori sasvim novu i drugačiju poetiku – poetiku igre, o kojoj će se godinama kasnije polemisati. Igre koje je Popa stvorio nikako nisu dečije, stoga se i ovde pokazuje da on svakako jeste pesnik neobičnog. Jezik kojim ove pesme progovaraju jeste jezik dečije nevinosti i neposrednosti, ali se isključivo iskazuju dejstva ozbiljnosti. Upravo to tom prečišćenom jeziku, kako ističe Svetlana Velmar Janković, daje crnohumorna značenja. Svaka pesma u ovome ciklusu ima svoju sopstvenu leksiku i ritam, primeren prirodi ,,igre koja se igra.”
Pre Igre
Pesma Pre igre koja je posvećena Zoranu Mišiću zapravo govori o samom životu, a igranje jeste bivstvovanje. Na poseban način se govori o čovekovim usponima tokom života, ali i o dubokom padu:
Ko se ne razbije u paramparčad
Ko ostane čitav i čitav ustane
Taj igra.
Ko uspe da preživi pad, da se podigne i nastavi dalje – taj živi.
Između igara
U pesmi Između igara zapravo se akcenat stavlja na činjenicu da igra (život) ne prestaje, niko se ne odmara. Ljudski postupci tokom života su raznoliki, stavljeni na različita iskušenja, u različitim situacijama, neko se izbori, a neko ne uspe:
A onaj se igra svojom glavom
Hitne je u vazduh
I dočeka je na kažiprst
Ili je uopšte ne dočeka.
Posle igre
Kada dođemo do pesme Posle igre, dolazimo do groteske. Posle igre iliti posle smrti –
Najzad se ruke uhvate za trbuh
Da trbuh od smeha ne pukne
Kad tamo trbuha nema
Isto tako nema čela, nema srca, nema ničega, ruke padaju u krilo – koga nema.
Posle smrti, apsolutna pustoš, potpuno ništavilo. Prema ovakvoj Popinoj poetskoj viziji, nakon igre, čoveku ostaje samo zemlja gde:
Na jedan dlan sad kiša pada
Iz drugog dlana trava raste
Šta da ti pričam
Vasko Popa – čudotvorac!
Nazvavši ga čudotvorcem, Velmar Janković je svakako bila u pravu ističući da Popa čudo postojanja izriče čudom svog pesničkog jezika, a pomenuto čudo postojanja se posebno nazire u analiziranom ciklusu Igre. Tako što je apstrahovao pesnički jezik, apstrahovao pesničke zamisli, izgradio potpuno novi i svoj pesnički izraz, iako divno čitljiv, Popa kao pesnik do danas ostaje nedokučiv. Njegova poezija jeste ideal kome teže i pesnici 21. veka.
Akademska srpska asocijacija jedina je akreditovana onlajn škola za srpski jezik. Prijavite se da učimo srpski onlajn!