VUKOVA RIZNICA SRPSKIH REČI, OBIČAJA, VEROVANJA I NARODNIH PRIČA
Vukova riznica srpskih reči, običaja, verovanja i narodnih priča – Jedan od najznačajnijih radova Vuka Stefanovića Karadžića jeste leksikografski rad, rad na rečniku srpskog jezika. Najveći deo svog života Vuk je posvetio beleženju reči, njihovom tumačenju i uređivanju rečnika. Ipak, čitajući Vukov rečnik, ne nalazimo samo reči, već čitav život srpskog naroda u 19. veku. Mnogi običaji i verovanja ljudi iz tog vremena zadržali su se i do današnjih dana.
preuzeto sa: https://www.vreme.com/kultura/srpski-mi-je-rjecnik-izjeo-zivot/
Rad na rečniku
Vuk je prve reči srpskog narodnog jezika zapisivao zbog sebe, jer ih ranije nije čuo, pa je želeo da ih nauči i lakše razume govor naroda. Tek kasnije dolazi na ideju da sastavi rečnik i onda počinje da beleži sve reči koje čuje u govoru. Taj posao zapazio je filolog Jernej Kopitar, koji je Vuku pružio veliku podršku i pomoć. Savetovao ga je da rečnik bude pisan kao enciklopedija, te da se uz reči mogu pročitati i osobine života srpskog naroda koji te reči koristi. Zahvaljujući tome, u Vukovom Srpskom rječniku nalazimo stihove iz narodnih pesama, kratke narodne umotvorine (poslovice, zagonetke i dr.), ali i legende, anegdote, šaljive priče i dr. Ovaj rečnik tako, pored toga što je knjiga sa rečima srpskog narodnog jezika, postaje zbirka običaja, verovanja i narodnih mudrosti.
Nešto više od dva veka prošlo je od pojave prvog rečnika srpskog jezika. Sastavio ga je Vuk Karadžić sa svojim pomagačima, a objavljen je 1818. godine u Beču pod nazivom Srpski rječnik. U njemu je bilo oko 26 hiljada reči, pretežno iz Vukovog rodnog kraja (zapadna Srbija). S obzirom na to da je prvi, očekivalo se da će u rečniku biti nedostataka. Stoga je 1852. godine u Beču izašlo iz štampe drugo izdanje. Ta druga knjiga Srpskog rječnika predstavlja uređeno prvo izdanje, a dopunjena je novim rečima iz svih krajeva Srbije i sadrži oko 47500 reči. Ove godine obeležavamo tačno 170 godina od pojave drugog izdanja Vukovog rečnika.
Značaj Vukovog rečnika
Vukov Srpski rječnik je od izuzetne važnosti za srpsku kulturu. U njemu se može saznati mnogo o narodnom životu, srpskim običajima i verovanjima, ali i o srpskoj istoriji, geografiji i sl. Upravo ti zavičajni elementi privlače pažnju i onima koji uče srpski jezik kao zavičajni. Ovo su neka od Vukovih tumačenja iz drugog izdanja Srpskog rječnika (prilagođena učenicima radi lakšeg čitanja i razumevanja):
VASKRS.
O Vaskrsu se tuku šarenim i crvenim jajima, tj. udaraju vrhovima jaje o jaje, pa koje se razbije ono uzme onaj koji je razbio. To čine kod manastira i kod crkve i nepoznati ljudi, ali treba najpre da vide jaje jedan drugome; jer neki probiju jaje odozdo te iscede žumance i belance, pa naliju voska da je tvrđe. Drugi dan Vaskrsa (u ponedeljak) ko ne ode u crkvu na jutrenje, onoga hoće da poliju vodom ili da bace u vodu; zato se kaže onda: danas idu godišnjaci u crkvu (tj. oni koji idu samo od godine do godine).
VUK.
Kad se kakvoj ženi ne daju deca, onda nadene detetu ime Vuk, jer misle da im decu veštice jedu, a na vuka da neće smeti udariti (zato su i meni ovako ime nadeli).
KOLAČ.
Kad se ide u prijatelje (svojti u goste) svagda u torbi osim čuture i još čega valja poneti i kolač (tj. pšenični hleb), pa kad se iz prijatelja povraća, opet odonuda takav kolač valja da mu spreme; zato se kaže:
- Južnu Božiću i prijateljskom kolaču ne valja se radovati (jer prijatelj ako jedan kolač donese, on nekolika pojede, i opet mu jedan valja spremiti da ponese).
- Bolji je i crn kolač nego prazna torba.
- Uvalio mu crn komad u torbu (kad ko učini kome kaku štetu).
KORNJAČA.
Srbi pripovedaju da je čovek (pre nego je kornjača na svetu bila) umesio pogaču i ispekao kokoš, pa seo da jede, a u taj čas dođe kum njegov na vrata, a on onda brže-bolje metne kokoš na pogaču pa poklopi čankom, i tako sakrije od kuma. Kad kum otide, a on ustane opet da dohvati kokoš i pogaču da jede, ali se ono sve (kokoš, pogača i čanak) pretvorilo u kornjaču (što je sakrio od svoga kuma). I tako postane kornjača.
KUKAVICA.
Srbi pripovedaju da je kukavica bila žena i imala brata, pa joj brat umro i ona za njim tako mnogo tužila i kukala, dok se nije pretvorila u pticu (jedni kažu da se bratu dosadilo njeno kukanje i jaukanje, pa je on prokleo te se pretvorila u pticu, a jedni opet kažu da se Bog na nju rasrdio što je tako mnogo tužila za bratom, koga je on bio uzeo, pa je pretvorio u kukavicu da kuka doveka), zato gotovo svaka Srpkinja kojoj je brat umro, i danas oplače kad čuje kukavicu gde kuka.
Vuk je i posle drugog izdanja nastavio sa radom na beleženju novih reči sve do smrti. Prikupljenu građu su sredili i objavili Vukovi prijatelji krajem 19. veka. Vukov celokupan rad na izradi rečnika predstavlja začetak srpske leksikografije.
Spoj učenja reči, upoznavanja sa običajima naroda i čitanja priča i narodnih umotvorina odlikuje i časove srpskog jezika kao zavičajnog. Stoga učenike na višem nivou poznavanja srpskog jezika privlači Vukov Srpski rječnik, koji sve to objedinjuje. Oni žele da saznaju način života srpskog naroda u 19. veku upoređujući ga sa današnjim stanjem. Zahvaljujući Vuku Karadžiću i njegovom rečniku imamo pravu riznicu života Srba u jednom periodu naše istorije. U tome se ogleda specifičnost Srpskog rječnika u odnosu na sve druge rečnike srpskog jezika koji su kasnije nastali ili se rade danas.
Autor teksta “Vukova riznica srpskih reči, običaja, verovanja i narodnih priča” je Đorđe Šunjevarić, onlajn predavač srpskog jezika Akademske srpske asocijacije, jedine akreditovane škole za učenje srpskog jezika na onlajn časovima. Prijavite se i učite sa nama. Vidimo se!
